Име села Буљана први пут је забележено у даровној повељи кнеза Лазара манастиру Раваници 1376/77. год. у облику БОУЛІАНИ (Буљани). Даровна повеља братству манастира Раванице није сачувана. Сачувана су два преписа оригиналне повеље:
- Болоњски препис, сачињен крајем или почетком 18. века и
- Врднички препис, сачињен крајем века.
Постојао је, до 1941. год. и Раванички препис, сачињен 1768. год. у Врднику, према врдничком препису, али је он у току рата пропао.Болоњски препис даровне повеље кнеза Лазара из 1376/77. год. чува се у музеју грофа Марсељија у Болоњи, а врднички препис повеље чува се у Музеју Српске Православне цркве у Београду.
Велика разлика у преписима је што у болоњском препису стоји да је писање оригинала било 1376/77. год. (1. септембар 1376–1. август 1377), а у врдничком 1380/81. (1. септембар 1380–1. август 1381). Обе године су тачне, јер најновија истраживања показују да је градња манастира започета 1375. год., када је кнез Лазар издао прву повељу. Другу повељу је издао 1381. год, када је манастир био делимично завршен и украшен. Манастир Раваница је, коначно, завршен 1387. год.
Данашње село Буљане помиње се у оба преписа и с правом се може узети 1376. год, као година првог писаног помена имена села. Овде треба напоменути две ствари: село је, сигурно, постојало и знатно раније под истим именом, о постанку имена села и друго: првобитна локација села Буљана је била на левој обали реке Раванице, источно од Ћуприје, према манстиру Раваници где се Иванковачка река улива у Раваницу.То место је стара локација села, које се помиње и у болоњском и у врдничком препису. На месту где се налазило старо село БОУЛIАНИ (Буљани) постоји и данас топоним Буљански брод.
Зашто је нестало село са ове локације? У првом реду због близине цариградског друма, због честих упада Турака и пљачкања становништва, због честих ратова и најезде освајачке војске. Из раваничког поречја нестали су средњовековни Буљани као и многа друга села. Село Буљани је постало селиште и то много пре 1467. год., јер по дефтеру области Браничева из 1467/68. год. село Буљани је евидентирано као селиште Буљан „сејалиште Долне Сене у Раваници“ (Дефтер се чува у Архиву Председништва владе у Истамбулу). Становништво села се расељавало у три правца: на терен данашњег села Јовца, преко Мораве (где су и данас потомци досељених свесни свог буљанског порекла из раваничког поречја), у Доњу Ресаву, између села Медвеђе и „Суботнице’’ (катастарски попис из 1741. год.) и, свакако, највећа група на терен данашњег села Буљана (12 км источно од Параћина).
Поред помена села Буљана у Лазаревој повељи из 1376/77. год. (болоњски препис) и 1380/81. год. (врднички препис) постоје још и други помени имена села, у другим повељама, које ћемо овде навести.
У Немањино време град Равно (Ћуприја), са околином, био је на граници српске (Немањине) државе и Угарске. Немања је освојио од Угра град Равно и области око њега. (Из тог времена постоје топоними у околини Ћуприје: Немањаизвор, Миросавапоток који подсећа на Немањиног брата Мирослава, село Исаково, чије име подсећа на цара Исака, село Паљане, чије име подсећа на паљевину Немањине престонице).
За време владавине цара Душана, Петрушка област припада властелину Вукославу, коју је добио од цара. Даровна повеља цара Душана је изгубљена, али се зна да је Вукослав овим пределима владао од 1346. до 1355. год. са својим синовима Црепом и Држманом. После Вукослављеве смрти властелинство је наследио војвода Цреп, а други брат Држман се замонашио и добио на управу манастир Пресвете Богородице у Лешју (на брду Баба код Параћина) и мали део властелинства, имање, као метох манастира Лешје.
Према Лазаревој даровној повељи манастиру Раваници (болоњски и врднички препис) кнез је, пре почетка градње манастира, купио или добио на поклон Црепове и Југове винограде и поседе, као и села Доње и Горње Сење, Керљевац (Краљевац), Горњи и Доњи Бестребац, Буљани и Горњу Буковицу, док је Доња Буковица остала Црепу. Југови поседи су били северније од Раваничког властелинства, према Ресави.
Следећа повеља у којој се помиње село Буљане је повеља деспота Стефана Лазаревића из 1407. год. где се види да деспот прилаже манастиру Лаври села: Курилово, Враново, Шалудовац, Буљани. Сва наведена села налазила су се на локацији око реке Црнице. Село Буљани се налазило на левој обали Црнице, на километардва од реке, на новој локацији у односу на лока- цију у долини Раванице.
У повељи деспота Ђурђа Бранковића из 1452. год. види се да деспот Ђурађ откупљује од Лавре иста села која је деспот Стефан Лазаревић приложио, пре четири и по деценије манастиру Лаври (1407. год). И у овој повељи помиње се село Буљани, сада већ одавно на новој локацији, где се и данас налази.
Село Буљане се налази и у попису села параћинско-петрушког дистрикта из 1718. год, где су, поред села, пописана и привремена насеља и збегови у забаченим планинским заравнима, брдима и удолинама, која су била удаљена од било каквих комуникација: Параћин, Плана, Шавац, Видово, Мутница, Извор, Лешје, Забрега, Петрус, Датовац, Каленовац, Велика и Мала Бешина, Батчина, Бобарац, Забрега с манастиром, Буљани, Барчин, Циговац, Играновац, Радошевац, Врбовац, Ветерна, Кузате, Лиге, Жировница, Врапчани и Манасињац код Забреге.(Овде су збегови и привремена насеља: Ветерна, сада брдо источно од Бабе, Велика и Мала Бешина, сада заравни између Буљана и Забреге, Циговац (у преводу с немачког-Козило), сада брдо између Буљана и Сисевца, Играновац, сада Велико и Мало Игриште, источно од Буљана, под плани- ном Кучајном-Јужним Кучајем).
О постанку имена села Буљана постоје два предања. (Питање је које је предање поузданије).По једном предању село Буљане је добило име по Готфриду Буљонском (Годефрои Боуиллон, око 1060–1100), војводи лоренском, који је био вођа крсташа у Првом крсташком рату. Када су крсташи освојили Јерусалим, постао је први владар Јерусалимског Краљевства. Владао је веома кратко, од 1099. до 1100. год., са титулом „заштитник гроба Господњег.
Војвода Буљонски је у јесен 1096. год. стигао до раваничке области и ту остао да презими са својим дисциплинованим крсташима. (Претходне групе крсташа су пљачкале локално становништво. Први крсташи су били непријатељски расположени према мештанима раваничког поречја). Крсташи војводе Буљонског су се зближили са локалним становништвом и засновали добре односе са њима. Неки крсташи нису ни наставили даљи пут према Јерусалиму. Остали су да живе у долини реке Раванице. Прозвани су Буљони по свом вођи војводи Буљонском, помешали се са домаћим становништвом, које их је асимиловало, а они су, као Буљони, позајмили име насељу, оном насељу где их је било највише. То насеље је добило име Буљони, касније Буљани. Данас је то насеље село Буљане у источном делу параћинске општине. (Ово предање је само могућа претпоставка, која се ничим не може доказати).
Друго предање о имену села је забележена легенда о шуми око села Буљана, о два брата Бошњану и Давиду, који су ту рођени и који суту живели, о сељанима који су напуштали насе- ље у шуми због „неке опачине“ која их је обузи- мала, нарочито ноћу, „морали су да устакну пред буљинама, јер су им по тмини куће надлетале, носећи жар на крилима“. Онде где су отишли Бошњан и Давид настала су села Бошњане и Давидовац, а место њиховог рођења и младости, где су их нападале буљине, назвали су Буљане.
Феликс Каниц је још 1878/80. год. боравио у Буљану и писао о њему. Каниц Феликс Филип (Kanitz Felix Philip, 1829–1904.) је аустријски археолог и путописац. Обишао је, у два маха, целу Србију и написао велики број књига о свом путу по Србији и Бугарској. У Србији је био крајем седамдесетих година 19. века. На једном од тих путовања посетио је Параћин и околину, посетио је клисуру реке Црнице, манастире и цркве у клисури и остатке средњевековног града Петруса. Провео је једно време у селу Буљану и околини и записао: „…Док сам цртао живописну клисуру, моји пратиоци су покушали да у виру званом Сињац, …дођу до пастрмки, али без успеха. Рибе су биле сувише дубоко. Младо, још свеже зелено лесково и буково жбуње,које је избијало свуда између стена, густе врбе уз обалу потока, музика немирне Црнице која се обрушавала низ каскаде и ковитлала у вртлозима била је то заносна лепота којом су се чула опијала. Али на Истоку никад није све у реду. Наши коњи нису били на уговореном месту, па нам је требало много вештине да преко несигурног брвна пређемо на леву обалу…„Два километра узбрдо кроз бескрајне шљивике до Буљана (320 м) где је требало да преноћимо, прешли смо лако и брзо.
У поповској кући наишли смо на најтоплији пријем. Следећег јутра на доручак смо позвани код најугледнијег човека у селу. Радисав Јовановић је био у оном истом оделу у коме је фотографисан за париску изложбу, па је заједно са својим укућанима нашао место и у мојој мапи цртежа. Ћилимова и јастучића било је свуда, као што је и све остало указивало на знатно благостање. Жене су биле не мало поласкане кад сам неколико мотива с њихових везова „преписао“. Сетио сам се Босне и плашио се да и овде неки варошки саветници не одведу на криви пут урођени национални дар за обликовање. У дворишту сам видео ракијски казан, без кога овде нема готово ниједне куће, мада се печење ракије више не исплати као раније.“
Ово су само неки помени села Буљана, у неким документима и књигама и неки записи о њему. Помена и записа има још и у старим, а и у новијим и најновијим записима и књигама. Треба их само систематски прикупљати, обрађивати и публиковати. На тај начин би се увећала грађа за једну добру хронику села Буљана.
извор : историјски архив Јагодина
About Author
