Svratio za vikend u Paraćin, sretnem neke drugare. Zezamo se malo i kao ajde ko ispriča najluđu priču ostali mu plaćaju pivo. Zezanje znači, ništa ozbiljno. Šta ću, gde ću, izmislim ja na licu mesta priču o tome kako je strašni inspektor Bajkić postao mlakonja. Izmišljen lik da se razumemo, kao i ostali iz ove priče.

Ovako ide. Iza sedam gora, iza sedam mora, iza jedne reke i jedne fontane, bio jednom jedan čovek koji je mnogo nervirao tada silnog inspektora Bajkića. Zašto? Taj lik silno je želeo da ima baštu u centru, ali nekako mu nije išlo. Nije hteo da na licitaciji plati koliko su drugi plaćali. Ulazio u ortakluke iz kojih su ga izbacivali jer je kačio za vikend na kvarno šank na kišnu kanalizaciju. Kopao bez dozvole javnu površinu i na razne druge načine pravio problem ortacima koji su uložili ozbiljne pare. Sve je hteo prečicom i mimo pravila. Imao i para, ali ne vredi.

Besan, okretao se ovaj nesuđeni kafedžija noću u krevetu do jutra bez sna. Ujutro je trčao u poštu i slao anonimne prijave protiv svih kafedžija u gradu koji su imali letnje bašte. Prijavljivao ih je da su zauzeli veću površinu od zakupljene. Zašto se nervirao inspektor Bajkić? Pa i njega je stalno prijavljivao za zloupotrebu položaja, jer je navodno izbegavao da radi svoj posao. Bajkić je revnosno uzimao pantljiku u ruke, merio površinu svake letnje bašte. Sve je moralo da bude pod konac. Neće niko da udari na čast i poštenje silnog inspektora Bajkića. Svi ima da postupe kako zakon kaže.

Ali vremena se promeniše. Naiđe mračna sila, iskvari duše, dade slabima silna obećanja, potkupi prevrtljive, zapreti nemoćnima, zauze selo.

Ovaj što je hteo letnju baštu, vide priliku. Uze člansku kartu i krenu, da preti učiteljicama, direktorima škola, frizerima, da se pokore mračnoj sili.

Kad stvar bi završena, ode taj nesuđeni kafedžija kod kmeta koji je po novoj modi nosio kapu sa zvoncima, kao dvorska luda i reče mu: “slušaj ja sam krvario, ovoliko ih ima kojima sam pretio, noću im dolazio, na vrata im lupao, hoću moj deo”.

Kmet nije razumeo baš najbolje, pa mu prvo zapakova kilo dimljenih kobasica, kafedžija pogleda pa odbrusi, “letnju baštu hoću, letnju baštu u centru grada, samo ja da imam na tom mestu, svi drugi da se sklone silom ili milom. Tim redom.”

I dade mu se. Skloniše se letnje bašte kao dlanom o dlan koje bejahu na tom mestu sa dozvolama godinama. Postavi se nova letnja bašta, sva u svili i kadifi, jastuci od najfinijeg somota, dade se kafedžiji da ima letnju baštu tamo gde je hteo, samo on, na tom mestu.

Postavi on baštu. Prvo mu se učini da je dobro, ali onda vide da je malo. Treba još. Pa postavi duplo više stolova nego što je kmet dao. Požališe se seljani inspektoru Bajkiću, ne može se preko platoa prolaziti od stolova. Prijaviše druge kafedžije inspektoru Bajkiću nepravdu, oni plaćaju isto, a ovaj ima duplo, nije to tako bilo ranije. Ode Bajkić kod kmeta i reče mu, kmete, šefe, buni se narod, neće biti dobro.

Pozva kmet kafedžiju ali mu ovaj reče – gledaj svoja posla kmete. Nisi ti tu što si lep i pametan, nego si tu jer sam ja ljudima pretio i u kuće im noću dolazio. Pa ako nećeš kako ja hoću, idi i juri prasiće po oboru da ih melješ u kobasice, daćemo drugom kmetovsku kapu sa zvončićima. Kmet, šta će gde će, u obor mu se ne vraća, zaćuta i reč više ne reče. Pozva Bajkića i reče mu, strašni inspektore Bajkiću, od sad kad ideš glavnom ulicom od mosta, gledaćeš na levu stranu, a kad ideš ka mostu, gledaćeš na desnu stranu. Tako da ako te neko pita, što ovaj ima više nego što plaća, ti to nisi video i ništa ne možeš da uradiš, a govoriš istinu i niko ti ništa ne može. Zausti da nešto kaže strašni inspektor Bajkić, ali ga kmet prekinu i reče, strašni inspektore Bajkiću, da ti objasnim, dok si inspektor imaš 20% na platu, biješ 100 hiljada, imaš i službeni auto, a ako odeš na šalter od toga nema ništa. A pošto ta tvoja prirode divlja i podložna poštovanju zakona ti ne da da razmišljaš razumno, imam ovde emaskulator i sad ćemo to da sredimo, dobro svima.

Uze kmet klešta, sa prasićima je to sve slično, završi posao i svi bejahu sretni.

Inspektor Bajkić više nije bio strašan, nego mlakonja, ali opet – ko to može da vidi sa strane kad 20% uvećanja ne tako male plate staviš u službena kola. Više nije imao tu potrebu da po svaku cenu poštuje zakon i bio je srećan.

Kmet, nije morao da vrati kapu i da se juri sa prasićima po oboru, nastavio je da živi svoj san.

Kafedžija nije bio baš zadovoljan, ali ako stavi još neki sto za goste i još malo račisti plato na kome mu je bila letnja bašta, možda konačno nađe miran san. Svi su živeli srećno i zadovoljno, osim ostalih kafedžija i ovih što su im pretili noću, sve do nekih sledećih izbora. Čiča miča i gotova priča.